BiH

DIVNA PRUSAC: Srebrenica – neizrecivo teško

Grupa mladih iz Srbije je u okviru studijskog putovanja koje su organizovali Inicijativa mladih za ljudska prava i Forum ZfD imala priliku da poseti Srebrenicu, mali grad na istoku Bosne i Hercegovine.

Ja se rata u Jugoslaviji ne sećam, ove godine punim dvadeset i pet godina. Ove godine će se navršiti dvadeset i pet godina od još jednog u nizu dokaza čovekove monstruozne prirode. Zločina koji se ne priznaje. O kom se ćuti, koji se u Srbiji ne spominje, naročito ne 11. jula.

Dovoljan je bio jedan potpis na Direktivi 7, dokumentu kojim se nalaže da se „svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvore uslovi totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života žitelja Srebrenice i Žepe”, da neko odluči da za osam dana i noći okupa grad krvavo crvenom. Tragovi krvi ne ostaju na platnu, krvavo platno se opere. Tragovi krvi ostaju po celom gradu, u svakoj ulici, na svakom minaretu, u osmesima meštana.

Pre puta su me upozorili da tamo ne idem, da nije bezbedno, da tamo mrze srpski narod. Zaboravljaju da se neko pre dve i po decenije s mitraljezom u levoj, a tri prsta u desnoj ruci pobrinuo da tamo ne živi ništa što nije srpski narod.

Na putu do Srebrenice, prolazi se kroz predeo obavijen brdima i šumama. Tim istim brdima i šumama kretala se vojska Ratka Mladića naoružana do zuba sa samo jednim ciljem: da zatru i proteraju ceo jedan narod i njegovu veru.

Iznova sebi postavljam pitanja:

Kako smo postali stranci kada smo svi ljudi?

Da li je politički motiv važniji od ljudskog života?

Treba li prodati brata za parče teritorije?

Treba li odvojiti majku od deteta, oca od porodice?

Ponosi li se većina građana Srbije ubistvom nedužnih ljudi?

Ponose li se onima koji su dirigovali muziku smrti ’95?

Ponose li se genocidom?

Onima koji se time ponose i koji jedne žrtve opravdavaju drugim želim da vide grad kroz koji je marširala armija Mladićevih krvožednih pasa. Želim im da osete tihu jezu praznih ulica kojima su ranije šetale hiljade ljudi koji su išli u školu, pazarili na pijaci, ispijali kafe sa prijateljima. Želim da osete tugu praznih džamija petkom jer je neko odlučio da je naš bog ispravniji od njihovog. Kom se takvi bogu mole i za šta se mole?

Nikome ne želim zlo, ali onima koji bi taj zločin ponovili želim da nekada osete sramotu koju sam ja osetila kada sam prolazila kroz Memorijalni centar u Potočarima. Sramotu zbog stradanja, sramotu zbog zaboravljanja, sramotu zato što zločinac sebe naziva Srbinom koliko ja sebe Srpkinjom. Znam da oni sramotu i stid ne poznaju, ali ipak verujem da neko to od gore posmatra sve, ma kako ga zvali, ma kako mu se molili.

Na mezarju u Potočarima klanjana je dženaza za 8732 stradalih duša. Među njima su momci koji su čekali da prestane rat pa da planiraju letovanje sa društvom, da te jeseni krenu na fakultet ili se ožene i osnuju svoje porodice. Neki su bili suviše mali da bi letovali bez roditelja, imali svoju decu ili išli na fakultet, ali to nikoga nije zanimalo. Bili su Bošnjaci-muslimani i to je zločincima bio dovoljan razlog da ih ubiju.

Neizrecivo je teško slušati svedočenje majke kojoj je četrnaestogodišnji sin otrgnut iz naručja kada su razdvajali vojno sposobne muškarce od žena i dece. Levo su išli muškarci, a desno žene i deca. Koji je taj koji je mogao proceniti četrnaestodišnje dete kao mogućeg neprijatelja i odvojiti ga od majke?

Gde ima masovnih ubistava, ima i onih koji su ih preživeli. Prolazim muzejem i vidim reči svedoka B -1404 koji je na suđenju Slobodanu Miloševiću svedočio o tome šta je preživeo i kako je pred streljanje njegovog prijatelja samo tražio da im daju vode, kaže – bilo mu je žao da umre žedan.

Preživeli i oni kojima su stradali bližnji osećaju veliki bes i prema međunarodnoj zajednici koja se prerano povukla sa teritorije BiH i zatvarala oči pred mnogim zločinima vojnih i paravojnih jedinica koje su izvršavale volju Ratka Mladića i Radovana Karadžića.

Kažu mi da ne treba da osećam kolektivnu krivicu, jasno mi je to. Ono prema čemu osećam odgovornost kao čovek je da uradim sve što je u mojoj moći da se genocid u Srebenici ne zaboravi i nikada više nikome ne desi. Nekad će to značiti suprotstavljanje bližnjima koji će nas nazivati izdajnicima svog naroda. Ponekad ćemo imati utisak da smo bespomoćni pred onima koji nacionalistički narativ i mržnju prema narodima koriste u svoju korist. A nekad će značiti i strah zbog izrečenih reči:

“Zločin u Srebrenici jeste bio genocid”

Bez obzira na sve, naša obaveza je da govorimo istinu, da javno osuđujemo one koji su taj zločin isplanirali i sproveli i da ga nikad ne zaboravimo jer je upravo sećanje jedini način da se genocid ne ponovi.

(Autonomija)

Tags

Related Articles

Close